Ozbiljnije poznavanje funkcija živih organizama i njihovih organa nemoguće je bez poznavanja strukture ćelije. Ćelija je elementarna strukturna funkcionalna i genetska jedinica višećelijskog organizma. Primenom savremene elektronske opreme bilo je moguće tačno definisanje strukture ćelije i njene uloge u metaboličkim i fiziološkim procesima.
Ljudsko telo ima približno 10 x 10 e24 ćelija.
Za sve organizme je jedinstvena šema strukture i funkcionalne organizacije ćelija.
U strukturi ćelije otkriveno je 60 od 104 hemijskih elemenata u periodnom sistemu elemenata Mendeljejeva. Ovo je očigledan dokaz veze i jedinstva žive i tzv. nežive prirode.
Živa ćelija sastoji se od krupnih i složenih molekula belančevina nukleinskih kiselina, masnih materija, ugljovodonika, soli i vode. Ove materije u ćeliji nisu raspoređene haotično, već obrazuju uređenu i složenu strukturu – citoplazmu i jedro.
Citoplazma je polužitka materija zrnaste strukture i u njoj se nalazi jedro.
Jedro je obavezan deo svake ćelije sposobne za deljenje. Razdvojeno je od citoplazme opnom koja se sastoji od spoljne i unutrašnje membrane jedra. Opna jedra sadrži pore prečnika od ( 0.01 do 0.03 ) μm ( mikrometara ). Kroz pore prolaze molekuli nukleida, belančevina i aminokiselina čime se ostvaruje aktivna razmena između citoplazme i jedra.
Unutrašnjost jedra ispunjena je sokom jedra u kome se nalaze hromozomi i jedarca u okrugloj formi. Naročit značaj imaju hromozomi jer su u njima “ kodirane “ nasledne informacije ćelije koje predaju u nasleđe iz pokoljenja u pokoljenje.
Između spoljne površine ćelije i njene citoplazme u stanju mirovanja postoji potencijalna razlika od 70 – 90 mV, pri čemu je površina ćelije naelektrisana pozitivno u odnosu na citoplazmu. Ova potencijalna razlika naziva se potencijal mirovanja ili membranski potencijal. Poreklo potencijala mirovanja objašnjava tzv. membransko – jonska teorija. Saglasno ovoj teoriji, sve ćelije pokrivene membranom imaju nejednaku propustljivost za različite jone. U stanju mirovanja veća je propustljivost za jone kalijuma nego za jone natrijuma.
Pri nadraživanju povećava se propustljivost ćelijske membrane za jone natrijuma. U stanju mirovanja ćelijska membrana je vrlo malo propusna za jon natrijuma. Nadražaj menja propustljivost membrane i “ bujica “ pozitivnih jona natrijuma iz spoljne sredine ćelije u citoplazmi znatno nadmašuje “ bujicu “ jona kalijuma koji se kreće iz ćelije prema spolja. Rezultat ove razmene je promena potencijala membrane ( faza depolarizacije ) kada unutrašnja površina membrane postaje pozitivno naelektrisana, a spoljna kao posledica gubitka pozitivnih jona natrijuma postaje negativno naelektrisana ( Tenforde and Kaune, 1987 ).
Zdrava bioćelija ima potencijal oko 70-90 mV. Bolesna i umiruća ćelija ima manje od 30 mV.
Putem impulsne elektromagnetske energije odnosno elektromagnetskog polja odgovarajućeg intenziteta i frekvencije uspevamo da potencijal obolele ćelije podignemo na nivo da može normalno da funkcioniše i komunicira sa susednim ćelijama te i sa centrralnim sistemom šaljući i primajući informacije. Ovim uređajem to postižemo kod preloma kostiju. Njime ubrzavamo zarašćivanje i normalizaciju potrebnih funkcija.
Fenomen otkrivenih električnih potencijala živih organizama otvorio je mnoge studije koje se fokusiraju na unutrašnja EM polja. Na nivou tkiva i organa, poznata električna aktivnost pokazuje makroscopske informacije kao medicinski upotrebljive.
To su:
- elektroencefalografija ( EEG ) koja beleži električnu aktivnost mozga
- elektrokardiografija ( ECG ) koja beleži električnu aktivnost srca
- elektromiografija ( EMG ) koja beleži električnu aktivnost mišića.
Sve metode bazirane su na otkrivanju unutrašnjih EM polja proizvedenih u centralnom nervnom sistemu i srčanom mišiću.
Uzimajući u obzir zapažanja u ova dva sistema, otišlo se i korak dalje. Trenutna BEM istraživanja pokazuju da slaba EM polja, udružena sa nervnom aktivnošću u drugim tkivima i organima, mogu takođe nositi informacije dijagnostičke vrednosti.
Nove tehnologije omogućile su konstruisanje izuzetno osetljivih EM uređaja ( magnometri i elektrometri ), što je omogićilo ovaj pravac istraživanja mogućim.
Uticaj energetskog magnetnog polja na ljudskom telu, mereno istraživačkom gasnom vizuelizacijom, metoda Rasrjad (testiran Kvang Tech II, Koreja).
Poslednja BEM istraživanja su otkrila da je nepokrivena forma unutrašnjih EM zračenja u vidljivom regionu spektruma koje emituje većina živih organizama, od biljnog semena do ljudi ( Chwirot et al., 1987, Mathew and Rumar, in press, Popp et al., 1984, 1988, 1992 ),( Chwirot et al., 1987, Mathew and Rumar, in press, Popp et al., 1984, 1988, 1992). Neke evidencije pokazuju da ova izuzetno “ niska “ svetla, poznata kao bioptron, mogu biti važna u bioregulaciji, membranskoj razmeni i genetskoj izražajnosti.
Analizirajmo dva mehanizma organizacije biopolja:
- na unutarćelijskom nivou, kada je predmet proučavanja pojedinačna ćelija
- na nivou ćelijskih skupova
Posmatrajmo prvo „unutarćelijski ćelijski nivo “
Pretpostavimo da imamo dovoljan broj oscilatora, sposobnih da isijavaju talase iste frekvencije. Živa ćelija predstavlja sveukupnost elementarnih oscilatora – elektrona koji ulaze u sastav molekula belančevina ili nukleinskih kiselina. Crpeći hemijsku energiju, ona u toku određenog vremena ostvaruje specifično “ pumpanje “ molekula, podižući elektrone u njihovim atomima na viši energetski nivo, da bi zatim, zbog nekog spoljneg uzroka, elektroni bili “ zbačeni “ sa tog nivoa. Pri tome se pojavljuje zračenje, tj. u takvim slučajevima ćelije postaju mali projektori koji emituju elektromagnetno zračenje u vidu impulsa, pošto je vreme “ zbacivanja “ elektrona , u poređenju sa vremenom “ pumpanja „, veoma kratko.
Kako je taj proces u organizmu neprekidan, ćelija se iznova naelektriše i stvara novi impuls, pri čemu će zračenje sada već biti usmereno malo drugačije jer je za vreme “ pumpanja “ ona malo izmenila svoj oblik, a promenjen je i raspored belančevinastih molekula. Prema tome, biopolje ćelije predstavlja slučajno nastale impulse elektromagnetnih zračenja koja, u izvesnom stepenu, obnavljaju strukturu živog tkiva. Drugim rečima, živa ćelija se može smatrati svojevrsnim biološkim laserom. Opisani mehanizam funkcioniše spontano: elektroni se “ podižu “ i “ zbacuju “ haotično usled proticanja unutarćelijskih fizičko–hemijskih procesa. U tom slučaju, ukupno zračenje nije dovedeno u fazu i tada je reč o “ običnom “ biopolju.
Šta se zbiva „na nivou ćelijskih skupova“
Potpuno je verovatno da je moguće dovesti ćelijsko zračenje u fazu. Tada će se njihovo oscilovanje fokusirati u nekoj tački u prostoru. U slučaju elektromagnetnih oscilacija, spoljašnji uzrok koji će “ zbaciti “ elektrone sa višeg nivoa je elektromagnetni talas. Mora se reći da nije svaki elektromagnetni talas u stanju da “ zbaci “ elektrone sa višeg nivoa. Takvo zbacivanje moguće je samo pri nekoj određenoj frekvenciji. U živoj ćeliji postoji neki mehanizam koji “ podiže “ dovoljno veliki broj elektrona na viši energetski nivo, a ulogu mehanizma za jednovremeno “ zbacivanje “ ima elektromagnetni talas određene frekvencije. Sama spiralna struktura belančevina na neki način određuje interakcije elektrona koji se nalaze na raznim delovima te spirale i primorava ih da se istovremeno “ podižu “ ili “ spuštaju “ na niže nivoe.
Elektroencelofalogramom je moguće izmeriti to “ živo “ polje, ali i tada merimo samo srednje vrednosti mernih veličina.
Ćelija od oko 100 μm ( mikrometara ) sadrži približno oko 10 e15 zračećih oscilatora. Ako pretpostavimo mogućnost “ podizanja “ svih tih elektrona na viši nivo, onda će se pri njihovom zajedničkom “ zbacivanju “ dobiti značajna impulsna snaga zračenja. To zračenje se odvija u infracrvenom frekventnom opsegu, vrlo bliskom vidljivom svetlosnom spektru približno ( 1 – 1.2 )μm ( prosečno ljudsko oko zapaža do 0.8μm ). To nevidljivo zračenje , kada se dovede u fazu, može da ispuni dosta snažno biološko dejstvo i to i u jednom i u drugom pravcu.
Znači, ako svojim biopoljem delujete na ćeliju drugog čoveka i pri tome još dodate neku energiju, ona će sa svoje strane takođe početi da zrači. Ćelije Vašeg organizma mogu da percipiraju to zračenje i na određeni način da ga prenesu na centralni nervni sistem. Otuda proističe jasna mogućnost dijagnostifikovanja pomoću ruku, koje praktikuju – iscelitelji. ( Viktor Gluškov, akademik ).
Moguće je da efekti ( i korisni i štetni ) spoljašnjeg magnetnog polja, mogu biti alternativno zamenjeni u unutrasnjem polju.
Energija biofotona u procesu, uključujući njihovu emisiju, kao i druga unutrašnja polja tela mogu dokazati, da su energetske terapije zdravstveno korisne.